„Budući da je glavni lik stariji, usamljen gospodin, visoko obrazovan, humanistički nastrojen o čemu svedoče besplatni časovi muzike za talentovanu decu, gotovo je nemoguće progutati da celu priču o autobusima - dušegupkama prvi put čuje onda kad mu u Jevrejskom muzeju kustos preda trag o njegovim pravim roditeljima. Postavljanje glavnog junaka kao tabula raza tačke na smamom početku filma očigledno je bio najlakši način autorima da priču o Starom sajmištu „oneobiče“, primaknu je gledaocu kao tek otkriveni užas ne bi li prodrmali publiku. Međutim, ova prečica zaista ne donosi potrebnu katarzu, budući da gledalac ipak i pre svega mora da poveruje u priču, a ne u ideju koju je autor želeo da prenese. Onda Paskaljević kao da očekuje od gledaoca da mu veruje poput deteta koje upija sve što mu odrasli, uz minimum mimike, pričaju pred spavanje. Naravno, moguće je uvek reći da je gledalac nekulturan, neodgovoran i civilizacijski nezreo da se zagleda u svoju prošlost i bavi njenim velikim traumama. I to je možda istina, ali nema nikakve veze sa filmom, već je usputna, krajnje lenja konstatacija svakog kulturnog radnika koji tobož drži do sebe i pristojnosti.”

Kristina Đuković