Tokom jedne noći 2001. godine, grupa mladih ljudi kreće u provod u Beogradu. Jedan od momaka je opsednut snimanjem video kamerom, jer mu tako stvarnost izgleda snošljivija. Drugi pak, odlučuje u ime kolektiva da uljepša veče s nešto bijelog praha. Primopredaja je zakazana u bivšem turskom kupatilu, a sada javnom klozetu čije su prostorije, po svoj prilici, uklete od slučaja čedomorstva nekoliko decenija ranije. Umjesto odlaska na žurku i dobrog provoda, oni ostaju zaključani u javnom kupatilu na padinama Kalemegdana, koji krije stravičnu tajnu u katakombama iznad kojih je sagrađen. Tamo ih čeka niz nimalo simpatičnih likova, uključujući i masovnog ubicu.
Urađen maštovito, režiran precizno i znalački, sa sjajnom podjelom, film uzbuđuje i zapanjuje, ponekad čak i šokira svojom žestinom i eksplicitnošću prikazivanja nasilja. Iako niskobudžetan, T. T. Sindrom ispunjava sve tehničke i profesionalne standarde, a njegova snaga i izuzetna atmosfera postavljaju ga uz najznačajnije filmove ovog žanra viđene u poslednje vrijeme (Wikipedia).
Ideja filma: T. T. Sindrom je, može se slobodno reći, jedan od prvih srpskih filmova sa svim elementima horora. Naime, u T. T. Sindromu, svoje mjesto nalaze motiv uklete kuće, kvazinaučna objašnjenja, mitski ubica bez lica i ostale fiksacije (podzemna scenografija, jezivi porođaji, odbojne životinje...) Snimljen u odbojnoj, depresivnohj sepiji, s detaljima sadistički nastrojenim i spram junaka i spram publike.
S druge strane, uprkos svojoj eksplicitnosti, film nudi čitav niz snažnih, indikativnih sublimacija, počevši od ratnih strahota, pa do posrnule i nemoralne srpske omladine koju stiže kazna. Nije slučajna ni ideja da ukletost javnog klozeta počinje od slučaja čedomorstva, koje je uzelo velikog maha među srpskom omladinom. Biblijska priča o Jovu koja govori o praroditeljskom grijehu, zbog kojeg je Jov otpadnik i gubavac, zapravo je osnova priče filma T. T. Sindrom Dejana Zečevića. Film T. T. Sindrom je neobično i svakako značajno filmsko ostvarenje. Ne zato što se može smjestiti u kategoriju visokog profesionalnog nivoa u žanru horora koji gotovo da nema tradiciju u našoj zemlji, već zato što predstavlja snažnu sliku svijeta u kojem živimo. Film govori o sindromu otuđenja od sebe samog, od svoje hrišćanske, božanske i ljudske suštine, a to je baš T. T. Sindrom.
Mane: T. T. Sindrom obiluje nepotrebnom eksplicitnošću, pa i prekomernom brutalnošću, koja dovodi do zasićenja gledaoca. Pored toga, tu je i jedan začuđujući previd za poznavaoca horora: radi se o drugom satu filma, u kojem se uzročnik strave otkriva, a zatim svodi na banalne personifikacije (Feđa Stojanović, Bane Vidaković i Dušica Žegarac ne poseduju ni dovoljno ubedljive replike ni glumačku uverljivost). Pravilo horora po kojem izvor užasa ostaje do kraja nespoznatljiv (bilo da je reč o nezemaljskom ili o sumračnim predelima čovečnosti) u T. T. Sindromu je bez pravog razloga prekršeno.
