Dubravka Lakić:

„Zečevićevim junacima, prema zamisli scenariste Milosavljevića, dogodio se, šejtan lično. I to civil. Otelotvoren u liku hromog Dabe (ubedljiv Tihomir Stanić), čoveka za koga se ne zna ni ko je ni odakle je, niti se zna da li je u pitanju odavno psihički poremećena osoba, ili ga je ratna nesreća dovela u zazidanu rupu... Sve ovo deluje filmski privlačno i intrigantno, što jeste slučaj u prvom delu filma, kada se gledalac upoznaje sa filmskim junacima... Danica je jedini ženski lik, nejasno postavljena, nedorečena i pomalo nakalemljena. Drugi deo filma je znatno slabiji. Tu je jasno da sistem „organizovanog haosa“ ne može da funkcioniše na duže, da pravila igre realno-nerealno nisu jasno uspostavljena, jer je prosečnom bioskopskom gledaocu povremeno potrebna diskretna smernica kako ne bi završio u potpunoj konfuziji, što mu se u slučaju ovog filma može dogoditi. U drugom delu filma izlaze na videlo manjkavosti scenarija i dijaloških linija, koje se često svode na isprazno filozofiranje na temu tvorca univerzuma, dobra i zla, života i smrti, uz upotrebu stereotipa, što filmu oduzima snagu i čini da i sami glumci posustaju... Ako će se po čemu trajnije pamtiti ovaj film, onda je to sigurno po fotografiji Dušana Joksimovića, koja je tvrda, bez mnogo boje, uznemiravajuće hladna, načvršći je element u gradnji psihološke drame.”