- Serija je snimljena povodom četrdesetogodišnjice oslobođenja Beograda, oktobra 1944. godine.

Siniša Pavić, koji je pisao scenario je pričao:

- Niko mi nije tražio da napišem "Banjicu", uradio sam to iz radoznalosti. U Zadru sam, tokom služenja vojnog roka, u tamošnjoj biblioteci pronašao stenografski zapis sa suđenja ustašama LJubi Milošu i Maksi Luburiću. I danas se sećam užasa koji je tu zabeležen, neverovatnih strahota iz logora Jasenovac. Budući da sam imao osam godina kad je počeo Drugi svetski rat, video sam sve vojske - kraljevsku, nemačku, italijansku, a kasnije i partizane. Bio sam očevidac svega što se dešavalo. U Banjici sam bio jednom sa ocem kada je nosio paket prijatelju, zatočeniku. Ali kada sam kasnije pročitao zbornik baš o tom logoru, bio sam duboko potresen i odlučio sam da napišem scenario za seriju o tragičnim ljudskim sudbinama i strahotama koncentracionog logora u Beogradu - priča Pavić.

- Dok je radio "Banjicu", Siniša je razgovarao sa Ankom Kumanudi, jednom od preživelih logoraša. Mada je bila psihički potpuno jaka, prsti su joj bili sasvim iskrivljeni. Četiri zime provela je u logoru, gde se nije ložilo.

- Lik Živke rađen je po njoj, a kad sam završio seriju, Anka je umrla. Poruka na kraju poslednje epizode da ne smemo da zaboravimo Banjicu upravo je njena, i posvećena je sadašnjim generacijama, jer bi u suprotnom sve bilo uzalud. Tada sam mislio da to što se dešavalo neće biti ponovljeno. Živeli smo u miru i bilo je neverovatno da se u našoj zemlji mogu dogoditi ubistva, zločini i logori. Ali, desilo se - poručuje Siniša.